Прође и тај годишњи одмор… Три недеље није ни мало, ни пуно, таман. Овај пут смо жена и ја одлучили да, после много времена, одемо негде и мада нисмо имали нешто много новца, било га је довољно за десетак дана на грчком мору, таман да се присетимо како је тамо лепо. Још је лепше било што смо се искључили са интернета, што је мени посебно тешко пало, али обећање сам одржао и десет дана без друштвених мрежа, нових вести, спортских резултата прошло је, испрва јако полако, а касније све брже и брже… Ко зна, можда бих се и навикао да живим без нових технологија. Кад бих купио кућу на мору, сигурно би ми било много лакше.
Стављам воду за кафу, купатило, облачење, укључујем компјутер, палим појачало, бирам неку музику за добро јутро… Срчем кафу, тражим таблете по фијоци, испијам свакодневну терапију за притисак и бекство од анксиозности… Обувам ципеле, стрчавам низ степенице, пењем се на бицикл, стављам слушалице, плејер иде до максимума, возим велосипед у ритму неког стонер рока. Да ме ставе на сто мука, не бих знао како се зове бенд који шаље баражну ватру у моје уши, али ми прија па поскакујем на сицу у ритму док ме комшија Спасоје гледа испод ока вероватно задовољан што потврђујем његову теорију да нисам нормалан и да сам сигурно подетињио, а седе ми власи преузеле примат на рођеним тамносмеђим.
Вожња траје, обично, десетак минута. Отпоздрављам портиру, улазим у двориште фирме и искачем са бицикла као да ми је шеснаест. Како годишњи човеку напуни батерије, то је чудо једно… Само, ове батерије су при крају, није им остало још много пуњења, нажалост…
Улазим у зграду и већ на први поглед примећујем необичне промене… Све је некако много светлије, изгледа су се коначно досетили да купе јаче ЛЕД сијалице. Није само то, примећујем нове униформе, црвене уместо плавих детаља, запажам већ давно заборављене осмехе на лицима колега. Мислим се: „Понедељак је, па нису још стигли да се надрндају и изнервирају”. Скидам јакну, стављам слушалице и ужину у фијоку и крећем да седам на столицу. Зауставља ме управник и скоро неприродно весело ми пожели добро јутро. Одвратим истом мером, али осетим да се нешто дешава. Атмосфера… Другачија је поприлично, него пре двадесетак дана када сам одлазио на одмор. Питам управника шта се заиста дешава, а он једва дочекавши одговара: „Чудо! Чудо се дешава!”
Видевши да сам збланут, збуњен и не баш сасвим свој, креће да ми објашњава шта се десило у међувремену, у мом одсуству, схвативши да ја не знам ама баш ништа и да сам, што се тиче дешавања у фирми, потпуна „табула раса”.
„Прво, прошле недеље смо добили петнаест нових радника, по пет поштара, курира и дељача, затим, стигле су нове униформе, као што видиш, потпуно другачијег и лепшег дизајна, а и квалитет уопште није лош. Бобан и Реља (наша два момка који су одавно примљени на одређено) добили су сталне уговоре, у петак су дошли нови бицикли, све електрични, јеботе, по 70-80 километара иду са једним пуњењем, добили смо три нова возила за курире, а стиже још двадесет ове недеље, компјутере смо заменили новима…”
Видевши да ће он тако до судњег дана, прекинем га, пре свега да узме ваздух, бојим се , удавиће ми се управник, већ је почео да црвени у лицу.
„Ок, је л’ ово скривена камера, шта се дешава, хоће ли нас опиздити неки метеор?”, са поприличном скепсом кренем да испитујем управника.
„Ма, јок, генерални је изгледа убедио Владу да почне да води рачуна и о нама и знаш да је обећавао свашта кад је дошао. Е, изгледа је почео и да испуњава обећања”.
Кренем ја нешто да паламудим о Данајцима и њиховим даровима, о мом карактеру „неверног Томе”, о лажљивој власти и о томе да нико још у овој јадној земљи није водио рачуна о радницима још од времена давно заборављеног самоуправног социјализма, али ме прекинуше колеге, пре свега вечито речити Раде, а и Шоми који готово у глас заграјаше: „Золи, чудо се дешава! Чудо невиђено! За десет дана се све преокренуло и онај аутобус који је био на ивици провалије, окренуо се и пичи аутопутем.”
„Само да не буде “Highway to Hell”. Не верујем ја њима и даље ништа…“
„Хајде, ти, „неверни Томо” са мном да задужиш нову униформу и да изабереш нови бицикл, наравно електрични. Има две феле, па ти изабери која ти се више допада. А можеш и да их истестираш ових дана па да коначно одабереш у следећи понедељак. Е, да, и након тога идемо у моју канцеларију да потпишеш нови анекс уговора. Коефицијент вам је повећан, а ви са толико стажа имате сад и неке олакшице. Не знам ти ни ја тачно све шта те спада, за то ћеш морати да питаш твоје синдикалце. Само да ти кажем, да су се синдикати коначно удружили и да су направили, као што видиш, одлучујући притисак на „оне горе” и изгледа да су после дужег времена урадили нешто добро и издејствовали су вам повећање плате, прво, ваљда, 10%, а у првом кварталу следеће године још 7%”, све то опет скоро у даху издекламова мој управник.
Приметих да и он има широк, готово чудан осмех, нови рам наочара и белу кошуљу која се под овим јаким светлом чинила још бељом (за разлику од оних карираних, фланелских, које су биле његов заштитни знак).
Одрадих све што ми је „главни” задао и коначно седох на место, кад оно – ПУФ…
Столица на намештање, права канцеларијска, удобна, са точкићима, наслоном и рукохватима. „Ох, има ли краја изненађењима”, помислих у себи. Сто чист, преграде на шлихтерима нове, у две боје, улице исписане танким рапидографом. Неко се баш потрудио да све изгледа цакум-пакум. Окренух се удесно и поздравих новог колегу који ми је пружио руку и промрљао нешто као – Неђо или тако нешто, а онда приметих да испред мене на столу нису стајале четири шипке са исписаним именима улица, већ само три. Схватих да ми је и рејон смањен и затражих објашњење од колеге који је седео лево од мене.
Он се само нацери и рече: „Па, свима су смањени рејони, сад нас има довољно за такав режим рада”. Загледах се у њега и промуцах: „Извини, ти си нов, је л’ да? Много ми личиш на једног старог колегу, али, он је, да простиш, мртав већ неколико година, спичио га инфаркт у четрдесет другој.”
„Ма дај, Золи, не сери, па то сам ја, Бранко, као личим ти на неког. Ниси ме ваљда већ заборавио, није то било тако давно!”
Погледах у његове тамне очи и видех бездан у њима, поче да ми се врти у глави, осетих слабост, дах поче да ми се прекида, зацрни ми се све и ја вероватно изгубих свест…
… „Золи, Золи, хајде, спавалице, буди се… Закаснићеш на посао, звонио ти је сат, али си се ти само окренуо на другу страну. Пустила сам те још пет минута, али сад стварно мораш да идеш на посао, закаснићеш”, полушапатом ми одрецитова моја сопствена жена речи које нисам желео да чујем јер сам схватио да је све био сан. Само сан…